Ријечи 'гњев' и 'бојазан' егзистенцијалистички мислиоци често користе. Тумачења су различита, мада постоји широка дефиниција "егзистенцијалног страха". Односи се на анксиозност коју осећамо када схватимо праву природу људског постојања и стварност избора које морамо донијети.
Љутња у егзистенцијалистичку мисао
Као општи принцип, егзистенцијалистички филозофи су истицали важност психолошки критичних момената у којима се руше основне истине о људској природи и постојању. То може да узнемири наше предрасуде и шокира нас у нову свест о животу. Ови ексистенцијални тренуци кризе онда доводе до опћенитијих осећања страха, анксиозности или страха.
Тај страх или страх од егзистенцијалиста обично не сматрају неопходним усмереним према било ком одређеном објекту. Управо тамо, последица је бесмислености људског постојања или празнине у свемиру. Колико год била замишљена, она се третира као универзални услов људског постојања, која стоји у основи свега о нама.
Ангст је немачка реч која значи просто анксиозност или страх. У егзистенцијалној филозофији она је стекла специфичнији осећај анксиозности или страха као резултат парадоксалних импликација људске слободе.
Суочавамо се са неизвесном будућношћу и морамо своје животе испунити сопственим одабиром. Двоструки проблеми сталног избора и одговорност за те изборе могу изазвати гроз у нама.
Стајалишта љуте и људске природе
С рен Киеркегаард користио је термин дреад за опис опћег страха и анксиозности у људском животу. Вјеровао је да је страх уграђен у нас као средство да нас Бог позове да се обавезамо на морални и духовни начин живота упркос празнини бесмислености пред нама. Он је ову празнину протумачио у смислу изворног греха, али су други егзистенцијалисти користили различите категорије.
Мартин Хеидеггер користио је израз ангст као референтну тачку за суочавање појединаца с немогућношћу проналажења смисла у бесмисленом универзуму. Осврнуо се и на проналазак а рационалног оправдања субјективних избора о ирационалним питањима. То за њега никада није било питање греха, али он се бавио сличним питањима.
Жан-Пол Сартр одлучила да реч мучнину. Он је користио да опише реализацију особе да се универзум није лијепо уређено и рационално, али је уместо тога веома контингент и непредвидив. Употријебио је и ријеч гугуисх, како би описао спознају да ми људи имамо потпуну слободу избора у погледу онога што можемо учинити. У томе за нас не постоје реална ограничења осим оних које одлучимо да наметнемо.
Рационални страх и стварност
У свим тим случајевима страх, тјескоба, љутња, тјескоба и мучнина производи су спознаје да оно што смо мислили да знамо о нашем постојању ипак није случај. Научени смо очекивати одређене ствари о животу. Углавном смо у могућности да говоримо о својим животима као да су та очекивања тачна.
Међутим, у неком тренутку рационализоване категорије на које се ослањамо некако ће нас изневерити. Схватићемо да свемир није баш онакав како смо претпоставили. То производи егзистенцијалну кризу која нас присиљава да преиспитујемо све у шта смо веровали. Нема лаких, универзалних одговора на оно што се догађа у нашем животу и нема чаробних метака за решавање наших проблема.
Једини начин на који ћемо ствари завршити и једини начин на који ћемо имати значење или вредност је кроз сопствене изборе и акције. То је иво ако смо спремни да их направимо и да за њих преузмемо одговорност. То је оно што нас чини јединственим људима, оно што нас издваја од остатка живота око нас.
