Постоји ли стварна веза између религије и сујеверја? Неки, посебно присташи различитих религијских вероисповести, често ће тврдити да су њих две у основи различите врсте веровања. Они који стоје изван религије, међутим, приметиће неке веома важне и фундаменталне сличности које пажљиво разматрају.
Да ли су заиста тако различити?
Очигледно да нису сви који су религиозни такође сујеверни, а ни сви који су сујеверни такође нису религиозни. Особа може верно присуствовати црквеним службама читав свој живот без размишљања о црној мачки која хода испред њих. С друге стране, особа која потпуно одбацује било коју религију свесно или несвесно може избегавати ходање испод мердевина, чак и ако на лествици нема никога ко би могао нешто да баци.
Ако ни једно и друго не води нужно другом, могло би се лако закључити да се ради о различитим врстама веровања. Штавише, будући да сама ознака "суперсвјесности" чини негативну просудбу ирационалности, дјетињства или примитивности, религиозни вјерници не би жељели да њихове вјере буду категоризиране с празновјерјима.
Сличности
Морамо, ипак, признати да сличности нису површне. Као прво, и сујеверје и традиционалне религије су нематеријалистичке природе. Они свет не схватају као место које контролишу низови узрока и последице између материје и енергије. Уместо тога, претпостављају додатно присуство нематеријалних сила које утичу или контролишу ток наших живота.
Надаље, појављује се и жеља за пружањем смисла и кохерентности иначе случајним и хаотичним догађајима. Ако се повредимо у несрећи, то би се могло приписати црној мачки, просипавању соли, неиспуњавању почасти наших предака, извршавању одговарајуће жртве духовима итд. Изгледа да постоји прави континуитет између оно што ми у анимистичким религијама називамо "наднаредност" и идеје.
У оба случаја од људи се очекује да избегавају одређене акције и врше друге радње како би се осигурало да не постану жртве невиђених снага на делу у нашем свету. У оба случаја, сама идеја да такве невидљиве силе делују изгледа барем (делимично) како из жеље за објашњењем случајних догађаја, тако и из жеље да се на неки начин утичу на те догађаје.
Све су то важне психолошке користи које се често користе да се објасни разлог зашто религија постоји и зашто религија постоји. Они су такође разлози постојања и истрајности сујеверја. Изгледа да је разумно тврдити да, иако празновјерје можда није облик религије, оно произлази из истих основних људских потреба и жеља као што то има и религија. Дакле, веће разумевање како се и зашто развија сујеверје може бити корисно за боље разумевање и уважавање религије.
