Изаија 49:15 илуструје величину Божје љубави према нама. Иако је изузетно ријетко да људска мајка напусти своје новорођено дијете, знамо да је то могуће јер се то догађа. Али, није могуће да наш Небески Отац заборави или не успе у потпуности да воли своју децу.
Изаија 49:15
"Да ли жена може заборавити своје дојено дете, да не би имала саосећања са сином материце? Чак и они могу да забораве, а ја те нећу заборавити." (ЕСВ)
Божје обећање
Скоро сви доживе тренутке у животу када се осећају потпуно сами и напуштени. Бог преко пророка Изаије даје страшно утешно обећање. Свако људско биће у вашем животу може се осећати потпуно заборављеним, али Бог вас неће заборавити: „Чак и ако ме отац и мајка напусте, Господ ће ме држати близу“ (Псалам 27:10, НЛТ).
Слика Божја
Библија каже да су људи створени на слику Божју (Постанак 1: 26 27). Пошто нас је Бог створио мушко и женско, знамо да постоје и мушки и женски аспекти карактера Год . У Изаији 49:15 видимо срце мајке у изразу природе Бога.
Мајчинска љубав се често сматра најјачом и најбољом у постојању. Љубав бога превазилази чак и најбоље што овај свијет може понудити. ИИсаиах Израел приказује као дојено дијете у наручју своје мајке и оружја који представљају Божји загрљај. Дете је у потпуности зависно од мајке и верује да је никад неће напустити.
У следећем стиху, Изаија 49:16, Бог каже: Игравирао сам вас на длановима мојих руку. (Излазак 28: 6 9). Та имена су била урезана на драгуљима и причвршћена на одећу свештеника. Али Бог је утиснуо имена своје деце на дланове. На изворном језику овде уграбљена реч гравирана значи то се урезати. Наша имена су трајно урезана у сопствено месо Бога. Икада су му пред очима. Никада не може заборавити своју децу.
Бог жели да нам буде главни извор угоде у време усамљености и губитка. Изаија 66:13 потврђује да нас Бог воли попут саосећајне и утјешне мајке: Како мајка тјеши дијете, тако ћу те утјешити.
Псалам 103: 13 понавља да нас Бог воли као саосећајног и утешног оца: "Господ је попут оца својој деци, нежан и саосећајан са онима који га се боје."
Господин изнова и изнова каже: "Ја сам, Господ, створио те и нећу те заборавити." (Изаија 44:21)
Ништа нас не може раздвојити
Можда сте учинили нешто тако страшно да верујете да вас Бог никако не може вољети. Размислите о неверности Израела. Без обзира колико она била издајничка и нелојална била, Бог никада није заборавио свој савез љубави. Када се Израел покајао и окренуо се Господу, он јој је увек праштао и загрљао је, попут оца у причи о блудном сину.
Прочитајте ове речи у Римљанима 8: 35 39 полако и пажљиво. Нека истина у њима прожима ваше биће:
Да ли нас ишта може одвојити од љубави према Кристу? Да ли то значи да нас више не воли ако имамо проблема или несреће, или смо прогоњени, или гладни, или сиромашни, или у опасности, или нам прети смрт? ... Не, упркос свим тим стварима ... Уверен сам да нас ништа никада не може одвојити од љубави која је Бог. Ни смрт ни живот, ни анђели ни демони, ни наши страхови за данас, ни бриге за сутра, ни чак паклене моћи не могу нас раздвојити од љубави према Богу. Никаква снага на небу изнад или у земљи испод ејее е нас препознати од љубави Божје која је откривена у Кристу Исусу, нашем Господару
Сада је ово питање, које изазива размишљање: да ли је могуће да нам Бог дозвољава да искусимо времена горке усамљености тако да откријемо његову удобност, саосећање и верно присуство? Једном када искусимо Бога у нашем најусамљенијем месту на месту где се људи највише осећају напуштенима, почињемо схватати да је он увек ту. Одувек је био тамо. Његова љубав и удобност окружују нас без обзира где идемо.
Дубока усамљеност душа често је само искуство које нас враћа к Богу или ближе Њему када одлетимо. Он је с нама кроз дугу мрачну ноћ душе. "Никада те нећу заборавити", шапће нам. Нека те истина подржи. Пусти да потоне у дубину. Бог те никада неће заборавити.
