Лалла - позната и под називом Лаллесхвари или Лал Дед - била је средњовековна кашмиријска светица и јогини, чије љупке песме изражавају различите теме заједничке недвојбеном духовном истраживању.
Лалла пјесме су такође испуњене референцама на оно што у таоизму називамо Унутрашња алхемија: трансформације тела, ума и енергије које су повезане са вежбањем јоге или кигонга. Језик који користи да опише ова јогијска искуства често је мешавина дословног и метафоричног, као кад описује шта би таоистички текст вероватно могао назвати доњим дантијским или Снов Моунтаин:
У вашој карлици близу пупка је извор
многих покрета названих сунце,
град сијалице.
Како се виталност диже из тог сунца
греје
Свако време се изричито спомиње изазов са којим се Лалла сусреће, у светлу чињенице да је жена. Много су чешће њене песме радосног весеља и екстатичне слободе, када су превазишле све дуалистичке разлике засноване на телу, укључујући и род.
И као што ћемо видјети у сљедеће двије пјесме - превео Цолеман Баркс и одломак из Накед Сонг Лалла изражава с једнаком снагом и лакоћом као Јнани и као Бхакта. У једном моменту она показује безобзирну јасноћу на најдубљу, најосновнију истину; и у следећем тренутку (или следећој песми) проналазимо је како се екстатично њише, елоквентно воштајући с преданим жаром.
Лалла Тхе Јнани
У следећој песми Лалла описује "просветљење" повезано са Нирвикалпа Самадхи - чиста свест која стоји сама, потпуно лишена феноменалних предмета. Ништа осим Бога као само доктрина је њи таоизам таоизма, о којем се не може говорити. Њен опис да садржи но категорије трансценденције или непре-трансценденције снажно одзвања будизмом са Мадјамака.
Просветљење апсорбује овај универзум квалитета.
Када дође до тог спајања, нема ничега
али Бог. Ово је једина доктрина.
Нема речи за то, нема памети
да га разумемо, без категорија
трансценденције или непревазиђености,
без завета тишине, без мистичног става.
Нема Шиве и Схакти
у просвећивању и ако нешто има
то остаје, да је све
је једино учење.
Лалла Бхакта
У следећој песми налазимо Лаллу у побожнијем расположењу која нас позива у поглед Сахаја Самадхија: на свет који настаје као Чиста земља, као место сусрета Неба и Земље, као Врт Едина, Светог света, Реч постаје месом. Све су то различити начини наказивања на њу у у Јасмина врту у потпуности прожет мирисом Вјечнога, уживајући у плесу десет хиљада хиљада ствари (стално промјењивим феноменалним облицима) у потпуности транспарентна за Тао, Божанску, нашу истинску природу. Иако се чини да је овдје (као разиграна појава кашмиријског пјесника-јогинија), истина је да је управо то ’ ништа више, ништа мање.
Ја, Лалла, ушла сам у врт са јасмином,
где су Шива и Схакти водили љубав.
Растопио сам се у њима,
и шта је ово
за мене сада?
Изгледа да сам овде,
али стварно И м ходам
у врту јасмина.
