Данска публикација сатиричних цртаних филмова о Мухамеду изазвала је бурну дискусију о моралној и политичкој легитимности сатиризације или исмијавања религије, али ово је питање изазвало бурну расправу дуго времена. Муслимани нису били први који су тражили цензуру слика или речи што их је увредило, а неће бити ни последње. Религије се могу мењати, али основни аргументи остају прилично стални и то нам омогућава бржи одговор када се питање поново појави (и поново).
Слобода говора против морала
У овим расправама постављају се два основна питања: да ли је објављивање увредљивих материјала легално (је ли заштићено слободним говором или се може цензурирати?) И да ли је морално (је ли то морално легитиман израз или је то неморални напад на друге?). Бар је на Западу устаљено питање закона да се ругање религији штити као слободан говор и да се слобода говора не може ограничити само на материјал који се нико не противи. Дакле, без обзира колико је говор неморан, он је и даље законски заштићен. Чак и на рубовима где се неморал састоји од наношења штете, то не оправдава увек ограничавање говора.
Права расправа је двострука: да ли је неморално исмевати или сатиризирати религију и, ако је то случај, да ли би то представљало разлог за промену закона и цензуру таквог материјала? Морално питање је најосновније и самим тим питање које се мора најактивније ангажовати, јер ако верски верници не могу учинити да је исмијавање религије, верских веровања, верских институција или верских личности неморално, онда нема разлога да уопће почнемо разговарајући о томе да ли треба то учинити илегалним. Претпоставити да је изругивање неморално само по себи није довољно да оправда цензуру, али је неопходно ако цензура икада буде оправдана.
Ругање религиозним стереотипима Вјерници и промовисање бигорства
Ако буде успешан, то би био најоштрији приговор на исмевање религије. И даље би постојали аргументи против цензурисања таквог материјала, али тешко је расправљати да је морално промовисати стереотипе свих присталица једне религије или промовисати бахатост према тим следбеницима. Овај аргумент је, међутим, врло специфичан за контекст, јер нема ничега о подругљивању или сатири што нужно доводи до стереотипа и бахатости.
Стога религиозни апологети морају у сваком појединачном случају утврдити како одређени пример изругивања доводи до стереотипа и бахатости. Штавише, свако ко износи овај аргумент морао би да објасни како сатира религиозних веровања доводи до неморалних стереотипа, док сатира политичких уверења не води ка неморалним стереотипима.
Ругање религији је неморално јер крши религиозну догму
Већина религија има бар неуставну забрану против изругивања угледним вођама, списима, догмама итд., Али је такође уобичајено да постоје експлицитне забране таквог изражавања. Из перспективе те религије то је изругивање и сатира би била неморална, али чак и ако допустимо да је та перспектива легитимна, немамо разлога претпоставити да је морају прихватити аутсајдери.
Могло би бити неморално да се хришћанин руга Исусу, али не може бити аморално да се некршћанство исмева Исусу више него што је неморално да нехришћанин узалуд узме Божје име или негира да је Исус једино средство до спасења. Не би било законито да држава приморава људе да се подвргавају таквим вјерским правилима, чак и ако су поштоваоци дотичне религије, а свакако не, ако су аутсајдери.
Ругање религији је неморално јер је злостављање људи неморално
Давање прекршаја није иста лига као лагање или крађа, али већина људи ће се сложити да постоји најмање нешто морално упитно о увреди других људи. Будући да се с оправдањем може очекивати да се изругивање религије може увриједити вјернике, није ли то неморално? Прихватање овог принципа подразумева третирање као неморално било чега за што би се могло очекивати да ће некога увриједити, а постоји ли нешто што не би увриједило неку преосјетљиву особу? Штавише, ако се тврди да би реаговање на кривично дело било увредљиво за оне који се понашају у оригиналу, били бисмо ухваћени у бескрајној петљи цензуре и оптужби за неморал.
Давање прекршаја може бити морално упитно, али не може бити довољно неморално да би захтевало да га држава присилно заустави. Нико нема право да никада не наиђе на било шта што би их могло увредити. Вероватно људи то препознају и зато не видимо позиве да се кажњавају они који кажу нешто увредљиво у контексту политике.
Ругати се религији неморално је зато што је беспоговорно повредити људе неморално
Можда можемо сачувати аргумент да су увреде људи неморалне ако издвојимо највише хиперсензитивне посматраче и једноставно тврдимо да је неморално када не служи никаквој легитимној сврси. то смо могли да постигнемо подједнако не-офанзивним средствима.
Ко ипак дефинише шта се квалификује као "легитимна сврха", и на тај начин када је кривично дело додељено бесправно? Ако дозволимо увређеним верницима да то чине, брзо ћемо се вратити тамо где смо били у претходном аргументу; ако пустимо да они који раде подсмех одлуче, мало је вјероватно да ће одлучити против себе. Постоји легитимна аргументација у којој кажете "немојте беспоговорно вријеђати", али то није аргумент који лако може довести до оптужби за неморал, а свеједно оправдати цензуру.
Ругање религији је нарочито неморално јер је религија посебна
Још мање убедљив напор да се одбрани аргумент да је вређање људи неморално рећи је да постоји нешто посебно у религији. Тврди се да је вређање људи на основу верских веровања много горе него вређање људи на основу политичких или филозофских веровања. У име таквог става не даје се никакав аргумент, осим чињенице да су верска уверења за људе врло важна. Надаље, није јасно да се тиме избјегава било који од горе описаних проблема са кружношћу.
Коначно, није веродостојно да се веровања могу тако уредно раздвојити, јер су верска уверења такође врло често политичка увјерења. На примјер, када су у питању питања попут побачаја и хомосексуалности. Ако је неко оштро критичан према кршћанским или муслиманским ставовима о гаи правима и то некога увриједи, да ли то треба третирати као вријеђање у контексту религије или у контексту политике? То је јако битно ако је први подложан цензури, а други није.
Ругање религији је неморално јер води насиљу
Најзанимљивији аргумент заснован је на реакцијама људи који су увређени: када је злочин толико велик да доводи до нереда, уништавања имовине, па чак и смрти, онда верски апологети оптужују оне који су објавили тај материјал. Обично је неморално учествовати у нередима и свакако убиствима, а неморално је подстићи и нереде који доводе до убиства. Није јасно, међутим, да је објављивање увредљивих материјала исто што и директно подстицање на насиље увређених верника.
Можемо ли озбиљно схватити аргумент да је "ваш сатирични материјал неморалан, јер ме толико увријеђује да ћу изаћи и побуне"? Чак и ако би ову аргументацију изнела трећа страна, суочавамо се са ситуацијом када ће се било који материјал сматрати неморалним све док је неко довољно љут да наноси штету другима. Крајњи резултат била би тиранија која год да је посебна интересна група вољна бити довољно насилна.
