Велика побуна догодила се од 66. до 70. године пне и била је прва од три велике јеврејске побуне против Римљана. На крају је дошло до уништења Другог храма.
Зашто се побуна догодила
Тешко је схватити зашто су се Јевреји побунили против Рима. Када су Римљани окупирали Израел током 63. године пре нове ере, Јевреји су постајали све тежи из три главна разлога: пореза, римске контроле над Врховним свештеником и општег третмана Јевреја од стране Римљана. Идеолошке разлике између поганског грчко-римског света и јеврејског веровања у једног Бога такође су биле у средишту политичких тензија које су на крају довеле до побуне.
Нитко не воли бити опорезован, али под римском влашћу је опорезивање постало још узнемирујуће питање. Римски управитељи били су одговорни за прикупљање пореских прихода у Израелу, али нису само прикупљали износ новца који је припадао Царству. Уместо тога, повећали би тај износ и подигли вишак новца. Римско право је такво понашање дозволило, тако да није било никога за Јевреје да се упути када су порези били претјерано високи.
Други узнемирујући аспект римске окупације био је начин на који је утицала на Великог свештеника, који је служио у храму и представљао јеврејски народ најсветијих дана. Иако су Јевреји увек бирали свог високог свештеника, под римском влашћу су Римљани одлучивали ко ће задржати ту функцију. Као резултат тога, често су људи који су се завјеровали у Риму постављени за улогу високог свештеника, чиме је онима који најмање добивају повјерење од стране јеврејског народа највише мјесто у заједници.
Тада је на власт стигао римски цар Калигула и 39. године пне. Прогласио се богом и наредио да се статуе на његовој слици поставе у сваку кућу обожавања унутар његовог царства, укључујући Храм. Пошто идолопоклонство није усклађено са јеврејским веровањима, Јевреји су одбили да поставе статуу поганског бога у храм. Као одговор, Калигула је претио да ће у потпуности уништити Храм, али пре него што је цар успео да изврши своју претњу, припадници преторијске гарде су га убили.
У то време фракција Јевреја позната као Зелоти је постала активна. Они су веровали да је свака акција оправдана ако је омогућила Јеврејима да добију своју политичку и верску слободу. Цалигула претње су убедиле више људи да се придруже зелотима, а када је цар убијен многи су то схватили као знак да ће Бог бранити Јевреје ако одлуче да се побуне.
Поред свих тих ствари таксације, римска контрола Великог свећеника и калигула идолопоклонских захтева постојао је општи третман према Јеврејима. Римски војници су их отворено дискриминисали, чак су се и изложили у храму и у једном тренутку запалили торолу. У другом инциденту, Грци у Цезареји жртвовали су птице испред синагоге, док гледајући римске војнике нису учинили ништа да их зауставе.
На крају, када је Неро постао цар, гувернер по имену Флорус га је уверио да опозове Јеврејима статус грађанина Царства. Ова промјена њиховог статуса оставила их је незаштићенима ако било који грађанин који није Јеврејин изабере да их малтретира.
Побуна почиње
Велика побуна започела је 66. године. Почела је када су Јевреји открили да је римски управитељ Флорус украо огромне количине сребра из Храма. Жидови су побунили и поразили римске војнике стациониране у Јерусалиму. Такође су поразили резервни контингент војника које је послао римски владар суседне Сирије.
Ове почетне победе убедиле су Зелотиће да заправо имају шансе за победу над Римским царством. Нажалост, то није био случај. Када је Рим послао велику силу тешко наоружаних и високо обучених професионалних војника против побуњеника у Галилеји, преко 100 000 Јевреја је убијено или продато у ропство. Сви који су побјегли побјегли су натраг у Јерузалем, али чим су стигли тамо зелонски побуњеници су одмах убили било којег жидовског вођу који није подржао њихов револт. Касније су побуњеници спалили градску опскрбу храном, надајући се да ће на тај начин моћи приморати све у граду да устану против Римљана. На жалост, ова унутрашња свађа само је олакшала Римљанима да на крају побуне.
Разарање другог храма
Опсада Јерусалима претворила се у застој када Римљани нису успели да размене одбрану града. У овој ситуацији учинили су оно што би било која древна војска: камповали су изван града. Ископали су и масиван ров омеђен високим зидовима по ободу Јерусалима, чиме су заробили свакога ко је покушао да побегне. Заробљеници су погубљени распећем, а крстови су им покривали врхове зида рова.
Тада су у лето 70. године пре нове ере Римљани успели да сруше зидове Јерусалима и започну с разбијањем града. Деветог Ав-а, дана који се сваке године обиљежава као брзи дан Тише Б ав, војници су бацили бакље на Храм и започели огромну ватру. Кад је пламен коначно угасио, све што је остало од Другог храма био је један вањски зид, са западне стране дворишта Храма. Овај зид и данас стоји у Јерусалиму и познат је као Западни зид (Котел ХаМа арави).
Уништавање Другог храма омогућило је више него ишта друго да сви схвате да је побуна пропала. Процјењује се да је у Великом устанку погинуло милион Јевреја.
Вође против Великог устанка
Многи јеврејски вође нису подржали устанак јер су схватили да Јевреји не могу да поразе моћно Римско Царство. Иако су већину ових вођа убили Зелоти, неки су побегли. Најпознатији је рабин Јоцханан Бен Заккаи, прокријумчарен из Јерусалима прерушен у леш. Једном испред градских зидина успео је да преговара са римским генералом Веспазијаном. Генерал му је дозволио да оснује јеврејско сјемениште у граду Иавнех, чиме су сачували јеврејско знање и обичаје. Када је уништен Други храм, центри за учење попут овог помогли су јудаизму да опстане.
